Dejan Djorić - O Draganu Maleševiću Tapiju

Bio sam prijatelj i saborac Dragana Maleševića Tapija. Kada nas takav čovek napusti bolje je sećati ga se, misliti šta je sve učinio nego hladno, analitički secirati njegov život i delo. Tapi je pojavom i stvaralaštvom svakog polarizovao, nasuprot onih drugih neki su ga u prvom susretu prepoznavali kao starog i vernog prijatelja.
Pričalo se o njegovom šarmu, o tome da je mnoge nesebično pomogao ali je malo njih shvatilo da je on po liniji afilijacije, sviđanja ili antipatije, podelio ne samo umetnike, novinare, kritičare i istoričare umetnosti već javnost, a moglo bi se reći da je njegova borba bila neuporedivo šira i dublja, možda kosmička.
Kada je nastradao, ne znam zašto sam zamišljao da je on sada Južna zvezda čistog i oštrog sjaja daleko u dubinama noćnog neba.

Maleševića mi je preporučio Dragoš Kalajić, njemu sličan avanturistički duh. Koliko je bio neodoljiv, podsećaju me reči koje je izrekao o Kalajiću:
"Prvi put kada sam ga sreo imao sam utisak da ga poznajem ceo život i da smo uvek bili prijatelji".

Tim neobičnije što su Tapi i Kalajić bili ljudi sa različitih strana barikada. Kalajić, prijatelj Juliusa Evole, najvećeg desnog mislioca, pisca knjige Desno od desnog, poznanik Ezre Paunda, Kalajić otac srpske desnice, apostol crne internacionale, strasni neprijatelj masonerije i svega američkog. Kao urednik Duge, najboljeg nedeljnika s kraja osamdesetih u ex Jugoslaviji, objavljivao je tekstove Mira Glavurtića o "slobodnom svinjarstvu". I Tapi, istureni, ekstremni slobodni zidar, ideolog i frontmen koji je prvi veliki novac stekao u Majamiju

Slično se ponovilo u susretu Tapija i Dragoslava Bokana koji sam organizovao.
Dva najveća moguća ideološka i duhovna neprijatelja sa pažnjom, taktom i poštovanjem su se međusobno ophodili. Veliki ljudi se prepoznaju. Bokan mi nikada nije oprostio što mu na vreme nisam preneo jedan Tapijev savet. Poručio mu je još dok je bio slavni ratni komandant da potpuno promeni imidž da bi se o njemu razmišljalo kao filozofu, režiseru i istaknutom intelektualcu. Tapi je često bio ispred najinteligentnijih.

Kalajić je skoro pre dve decenije pozvao Momu Kapora da u Dugi objavi duži, senzacionalni, sjajno napisan tekst o Tapiju. Tu je bila i ta čarobna fotografija slikara pažljivo, sa tankom četkicom, nadnesenog nad precizno urađenom slikom, fotografija koja iskazuje više ljubavi za umetnost od kilometara sadašnjih dela u galerijama.

Saznao sam za Tapija zahvaljujući tom članku. Premda je Tapija proslavio Kaporov tekst, uveo ga u arenu javnosti u kojoj će postati jedan od glavnih gladijatora (verovao je da je u jednoj od prošlih reinkarnacija bio veliki ratnik), Kalajić je želeo stručno mišljenje, potvrdu da je to slikarstvo o kome je pričao sa toliko neodređenog oduševljenja odista vredno. Treba znati da su to bili retki trenuci njegove iskrene ponesenosti jer je Kalajić u intelektualnom smislu bio nadmoćan svakom našem umetniku a i sam je bio uspešan slikar. Najčešće nije podnosio druge stvaraoce ili je bio potpuno ravnodušan što je bio znak njegove dobre volje. Publikovao sam više članaka o Tapiju, no izuzev predgovora u katalozima, oni se mogu smatrati fusnotama ili nastavcima odličnog Kaporovog uvoda.

Nešto je drugo bilo bitno. Između Maleševića i mene dogodio se neki elektricitet, uzajamno nikad dovršeno podsticanje i sarađivanje.
Kada sam prvi put ušao u njegov dom u ulici Maršala Tolbuhina, na poslednjem spratu, iza debelih čelično-azbestnih vrata otpornih na vatru i metke, ugledao sam neobičan prizor.
U prostoru neke minijaturne nusprostorije u kojoj je bilo mesta samo za malu stolicu i stočić, uz četkice, paletu i boje stajala je jedna poludovršena slika a dve gotove su se sušile. Slikar mi je krajnje ozbiljno i poduže objasnio svoj način rada zasnovan na preciznom i dugotrajnom podslikavanju i islikavanju, praćenju linija forme i strukture materije, metod iscrpnog nanošenja bezbrojnih tačkica, spuštanja do osnovnog, elementarnog nivoa likovnosti.
Sve je treperilo i bilo živo na tim kamernim uljima krajnje zgusnute fakture, malim formatima koje je uslovio prostor "ateljea" i neophodnost višesatnog rada tokom mnogih meseci. Svaka od tih ranih slika nastala je nakon šest do osam sati rada tokom jednog meseca. Šta sve nisam čuo o tim slikama u godinama velike Tapijeve slave. Pričalo se da ima dva Rumuna u ateljeu koji mu za malu nadnicu sve slikaju, da epidijaskopom prenosi motive, da su ispod slika nalepljene fotografije u boji ili reprodukcije iz časopisa, da su nanesene fotografskim putem na platno, da uopšte ne zna da crta i sl.

STRANA 2